Nevoljena deca su gladna ljubavi i neprimećena. Urlaju i vrište da bi privukla pažnju, ali umesto pažnje dobiju kaznu i bol zato što su tražili da zadovolje prirodne potrebe svoje male duše. Ovo je jedna od prvih surovih lekcija koju dobiju – ako tražiš ono što ti treba, nećeš ga dobiti – dobićeš upravo ono što je najgore za tebe.

Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna, ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što je čini traumatskom, mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati sutra tokom života.

Na taj način nevoljena deca, krenu sa traumama kroz život, „zaključani“ i nepoverljivi da život može biti i lep. Često takva deca postaju ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih, pre svega emotivnih, potreba. Veruju da će ih manje boleti ukoliko trpe i žive u nezadovoljstvu, umesto da energiju koju ulažu u trpljenje pretvore u borbu za sebe. Oni ne veruju da njihove potrebe mogu da budu zadovoljene, još manje da onda, kada su odrasli ljudi, mogu sami da ih zadovolje. Oni ne veruju drugome i ne prepuštaju se tako lako jer model u glavi naučen u ranom detinjstvu kaže „bićeš kažnjen ako zatražiš“. Bežeći od bola kojim su ih žigosali, beže od sebe i od svojih potreba. Tako postaju manipulativni ljudi koji, misle da moraju sakriti prave razloge svojih dela, i manipulacijom uz totalnu kontrolu dolaze do svojih ciljeva. Njima je konstanta „kako da“ (How to…) relacije i žive lažne „kao da…“ (As if) živote. Retko se opuštaju i pod konstantnim su unutrašnjim grčem.

Poznati i istaknuti srpski akademik, psihijatar i književnik Vladeta Jerotić je to lepo ovo definisao u svom savetu o vaspitanju deteta: ”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge.

On je takođe više puta naglašavao koliko je rano detinjstvo deteta i ljubav koju dobija i gleda oko sebe, bitna za njegov pravilan psiho-fizički razvoj: “Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude do pete godine, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!”

Nažalost, deca u tom ranom uzrastu ne mogu da jasno definišu i iskažu svoju potrebu rečima. Ona to rade na sve moguće načine privlačenja pažnje. Na taj način ona se trude da zadobiju ljubav, svoje mesto. Biti pored deteta ne znači nužno da ono oseća i dobija ljubav. Ljubav detetu morate pokazati i njome zračiti. Ta potreba se najbolje vidi kada se u porodici pojavi i drugo dete. Kada postanu svesni i shvate da će količina ljubavi za njih sada biti ugrožena, starija deca nesvesno počinju da mrze mlađeg brata ili sestru. Svađama, ljubomorom, preprikama, nekad i tučama, deca se bore za svoje mesto u porodici. Rivalstvo je na neki način borba za maminu i tatinu ljubav i pažnju. Istraživanja pokazuju da se deca istog pola češće svađaju, posebno ako je razlika u godinama mala.

Jedna od najvažnijih uloga roditelja je da voli svoju decu i da u njima izgradi osećanje dubokog samopouzdanja i samopoštovanja. Ona ne mogu i ne smeju biti žrtva lošeg partnerskog odnosa, nezrelosti roditelja, prebacivanje fokusa na posao, drugog partnera… Naše malo za njih danas ljubavi i vremena, veliki je problem za njih sutra. Niko ne želi da mu dete postane osoba sa mentalnim problemima, koji mogu da proisteknu od nedostatka ljubavi u najranijem dobu: granični poremećaj ličnosti, depresija, psihoze.

Svi se sećamo fenomenalnog glumca Robina Wiliamsa koji je nažalost odlučio da svojevoljno napusti ovaj svet. Depresija je uzeta kao jedan od mogucih razloga zasto je Robin oduzeo sebi zivot. Ali, u svemu tome glavni uzrok leži u njegovom detinjstvu. Ono je imalo ogroman značaj na njegove izbore i ponašanje u kasnijem periodu života. Njegovi roditelji su imali kuću sa 40 soba i bili su veoma bogati. Medjutim, bili su stalno odsutni pa je on najviše vremena provodio sam ili u društvu služavke. Jednom prilikom je i izjavio da je kao dete bio nizak, bucmast, veoma sramežljiv i usamljen. Takođe je rekao da je talent za humor najviše razvio zahvaljujući svojoj majci. To je bio najefikasniji nacčn da ga ona primeti i posveti mu malo pažnje, što je zaista žalosno kada to ponesete sa sobom iz detinjstva.

Svakom roditelju cilj je da mu dete postane zdrava, srećna i samostalna osoba. Put do ovog cilja je ljubav za ta mala bića, ljubav koju vide i osećaju. Zato volite ih, grlite i ljubite svaki slobodan trenutak i bez ustezanja pustite reči ljubavi neka idu ka njima, neka vide i osete ono što vi znate i osećate za njih. To je najlepši i najdragoceniji poklon detetu.